или пожртвовање; љубав све свлада, не зна за опријеке ни за потешкоће... И Она свечано у срцу обећа Богу, да ће вољети узвишенога свога господара до смрти. Завезала јој се бесједа, те не може да проговори. Урош ће у то узети са златне синије скупоцјени прстен с алемима, поставиће га дјевојци на руку уз ове ријечи: — „Прими дјевојко, обиљежје моје љубави...“ А Славе: — „Хвала ти господару, тако Бог хоће, да се волимо...“ И заплаче се... од весеља! — Пољуби је царица у лице, цар у чело, а Урош јој стисну десницу. — Ово је био величанствен час и свак је ронио сузе радоснице, а особито госпођа Деша, те је овако рекла: „Свемогући вас благословио! Вазда си нам била на радост, а на понос свога високога дома. Буди честита и вјерна своме војну! Да Бог да уживали рајску срећу на овом свијету; мир и остало, што жуђели, то вам Бог дао! — Пољубиће је, онда мајка Урсула, думне и старије владике, а по том ће настати одушевљено честитање са стране великаша и властеле. Први је био Матко, те је прочитао и ово писмо:

Драги властелине Матко!

Шаљем родитељски благослов драгој ми кћери Слави, коју је испросио, у име витешкога