Уроша; ево ти је, добра Царице! Још као дјетешце била је вазда кротка и даровита, те је омилила Богу и људима! — Ево ти Царев Насљедниче, твоје заручнице, дражесне дјевојке, те ће ти омиљети срцу; она ће ти носити искрену љубав и казивати својом крепости путеве живота, а да све цвати испред тебе мириснијем цвијећем, јер је она научна да прегори све таштине и пожуде овога свијета, а да усрећи свога војна; она ће ти веселом ћуди и разговором срце растварати. — Ево ти, драга кћерце, твога вјереника, он је добар као ведар дан, он ће носити твоју слику у срцу, а памет ће му се свеђ к њој повраћати; он ти је покуцао на срце, те наличи цвијетку, ћути га и буди му она еванђеоска жена...“ Цар ће на то: — „Благословјен час, кад сам нашао срећу за мој дом! Кћерце, добро ми дошла!“ — А царица: — „Хвала Богу, што смо тражили, то смо нашли, и срећни смо!“ — Урош пуно чувствује, спусти трепавице, те се не усуђује да погледа у оно анђеоско лице, које љуби и обожава. А ко би описао весеље и радост онога тренутка? Нико му до сада срце није ранио до красне Славе. Срце би му пукло на четверо, јер је одлучио „или њу или ниједну“. И Славе дубоко чувствује, али ни сама не зна је ли то љубав или харност