Бошњаци га слободно нијесу добро разумјели, али га је разумио син Светога Власи, каноник Домања, те га је на лисичју погледао до три пута и извалио ове чудновате латинске бесједе: „Mors tua, vita mea!!“ (твоја смрт, мој живот). Па као да му је нешто ново презламенито пало на ум, загледао се пут притворене клијети, а тамо сједила Славе и била тако срећна и блажена... Домања се лукаво насмијешио и овако ће, а да га нико не чује: — „Овај је час мој господар бан придобио велику битку и поразио силнога цара, али ће се свети Власи на ме срчити докле буде камена на камену у граду Дубровнику... Благо теби, горди Лоишу, свети је Марко пред тобом потамнио, а цар ће сам знати казати колико зна скромни дјак бана босанскога...“ Пакљени му је смијешак летио преко усница и није имао даље у оному двору мира; испод њега је горио позлаћени сто као жива ватра. — Брже устане и поздрави госпара Матка: — „Посли су тешки, бриге су жестоке, па се не могу ни у рођаковој кући згријати, али ће бити и боље... Молим те уз то, поздрави ми срдачно моју добру куму и малу Славу, за коју ја мислим — и мислићу...“ Није могао даље, него ће низ стубе, а не ће да чека ни она два врла Бошњака, који ће још једном Матку прикричити банову препоруку.