у свакој згоди прама нама исказао; па те моли вијеће овога града, да би се достојао допустити, а да ти се подигне споменик, достојан твоје славе, пред црквом нашега покровитеља, да се и наши синови спомену величанства твога и да знаду частити великога доброчинца града Дубровника!“ Одговори цар: — „Хвала Вам, моји драги пријатељи, свијетла и добра властело! Тога ја не могу никако допустити, да се мој скромни лик поставља испред храма великога светитеља Власи. Доста ми је то, да ми успомена остане у вашем добром срцу, као што ће ваша остати за живота у моме. То ми је доста од тако дичнијех пријатеља, те ћу вас молити, да забиљежите од данас мене и мој род, као своје пријатеље, у число властеле града Дубровника, а тако исто упишите и мога доброга савјетника протоспатара Николу Бучића. Ово је моја жеља, па је кажите славном вијећу, а надам се, да ће бити примљена, јер се ја поносим Дубровачкијем именом!“ — По томе цар посједао с властелом и с њима се пријатељски поразговорио, па их испратио он и царица, а на растанку рече царица Матку: — „Харни смо ти властелине, ја и мој господар, па те молим да поздравиш твоју дичну владику Дешу, која је красно одгојила Славу, те ми је она лијепа одмјена у двору!“