Вијеће једногласно сутри дан одреди, да би најбољи умјетник укресао диван ступ пред црквом Св. Власи, а на ступу голем кип цара славодобитника, на коњу у оклопу. — Сви су вијећници у свечанијем плаштима, па истом засјели у столове, кнез ће устати, а онда и остали, па ће свечано: —„Властело, вијећници слободнога града! Дочекали смо највишу славу и част, да нас је велики српски владар усрећио и походио овај град, те је прама њему наша харност вјечна... Живио славни цар Душан, покровитељ владајућега града Дубровника!“ — А вијећници: — „Живио моћни и добри цар!“ Кнез: — „Жеља је града Дубровника, да се ова успомена овјековјечи и видљивијем биљегом, па нека се постави царев кип пред светијем Власи, а да се потомци сјећају на велику цареву доброту прама слободи града Дубровника....“ А вијећници: „Праведно је и достојно!“ Кнез слиједи: — „Нека се поклоне два златна вијенца, урешена бисером и драгијем камењем, преведрој царици и дичној заручници насљедника Уроша, Слави, кћери краља Влајка, доброј гојеници нашега града!“ — Вијеће: — „Поклања се“. Кнез: — „Нека се поклони свијетломе краљу Урошу толедски мач, урешен златом и алемима!“ — Вијеће гласује: — „Поклања се“. — На то