нигда тако.... Било му баш онда драго да не ће Елизабета за Уроша. Срце му је раздрагано, да ће Славе ето постати царевом невјестом... Све се думне занијеле духом, а само једна думна нити моли нити пјева, но се замислила и упиљила очима као змија у Славу е би рекао: сад ће је привући к себи. Онда цар прошао, видјела га думна и стала проклињати своје камено и опако срце. И цар је видио, па се прекрстио, а она ће из цркве као утвора, без свијести, каонути што нема у срцу мира. Нестало је иза велике чесме, кренула узаном и тмастом уличицом пут Гаришта, а у то ће приступити преда њу као сабласт она јадна Гојина, замотана у црно, као црна ноћ, прихватиће је с обје руке, као с двије куке, и овако ће: — „Врати се, окруњена немирна главо, на Бобовац, онамо ти је мјесто на стијени! Окаменило ти се проклето срце као и мени сироти Гојини, кукајући за Добројем! Бог је праведан судац — те сваком даје своје и педепсом га прати још за живота.“

Цар је милостиво обилазио градом и кудгод би се окренуо, народ га одушевљено сусретао, а старци дизали руке прама небу: — „Хвала ти Боже, да смо дочекали овај красни дан!