госпара Вида Соркочевића, па кажу, да ће те он окућити и узети, Милгосте, за запостата, а прћија ти је добра: сто и један дукат. Баш си срећан! Сто и један дукат! Хаха, Хаха!..“ — А Милгост: — „Само нека те твоја Раде научи бројити мјесеце како оно госпар лијепо зна по тенану: — џенар и џенарић, фебрар и фебрарић, па ће бити раван број од девет мјесеца, и госпар ће вам бити крштенијем кумом баш у маџу...“ Сви ће у грохотан смијех, па ала да честитају за рана Лобру малога Џивка, онда ухватиће га на силу Марко Цанканар у коло, и удри да штуца као Приморци:

Лобру ти се ето окреће сва товјерна, али му Марко сведно не да мира, но с њиме витла наоколо, а нека му клецају ноге. Сви се ископечили од смијеха, а одједном ће изненада Цанканар с њиме хрнути о товјелу (сједало) као с врећом лепушине. Ухватиће, нешто озбиљније, теклић Михоје Милгоста: — „Та ти не ваља, мој Милгосте, ми смо ти за цара, а није нам стало за Угарке! — Живио цар