Домушу и Деву, а ти си их привезо на Колочеп, те сакрио потајно оне потезурине... — „Балече, не знаш што штуцаш, из главе ти вечерас виновић сипље рјечетине, али ће ти се охладити тиква без пица сутра испод Бокара, море ће ти добро оплакати гнусни језик...“ — „Реци, прије но ти речем! Добио си одавна личину, несретниче, а ти се не спомињеш како си јутрос носио на галију ковчег оној некаквој думни, па сам добро уочио што ти је тиснуо онај каноник у шаке... и вечерас добро пијуцкаш, јер имаш угарскијех днара. Фратар је шмигнуо с препелицом и шапнуо ти на ухо, но се зна све, продана мјешино, оканићеш о замчици на Данчама ...“ — Видио Милгост да се Лобро не шали, у вину је истина, па ће га пријатељски куцнути по рамену и пољепшаће: — „Еј, џидијо, ко те не би познао, скупо би те продао, а нема бољега шаљивџије до тебе; човјека ћеш наљутити, да му прскају очи, али ти се ја знам тамашити, па ћу ти ја на прстену кумовати. Радослава хоће мене и никога другога, а купио сам јој кудјељу, да је таке нема у свој Жупи...“ А Лобро: — „Печено је, Богу хвала, па ваља и привратити; али ти је на мјесту твоја драга Милослава и биће јој господскијех поклона...“ — „Радослава је справљеница