пију све познати дјетићи и теклићи, све оно мало лера, дубровачке изгомети и хала. Ту ти је телал Милгост, Марко Цанканар, па теклићи Милан и Михоје, Лобро телал, Радован бачвар, Доброје Шкоротић и још другијех доста; а зли ће језици, да каткада у куме повире, онако као из пријеварке, Радослава раба госпара Вида Соркочевића и нека така Милослава и Домуша и Дева; од властеле, по души, нигда нико... Овдје ти је Милгост најокопрчнији задјевач и улизица, а најбоље ће Лобро шушнути што је по граду. Твој је Лобро у нахрст и почеле му очи искрити, а језик заваљивати.. Одједном наслониће образ на лијеву и очепиће, као да броји: — „Бре, Милгосте, мудрицо, био си басташ у госпара Матка, па телал, но си свукуд покусао панату и мислиш да си попио сву господску мудролију; али не знаш, кад се промисли, ни по мисе...“ А Милгост: — „Брицане одрти, обријана главо, јучер си из Вигња (у Конавлима), па дајеш деке, да у теби не лежи, а боље би ти било, да тај језик од каре шкопицом одрежеш, не би те слободно бољела глава“. — „Облампоре (лижисахане), а што ти не радиш? Телалио си испред Орланда, да нико не смије ни по мору ни по суху привријежити оне рабетине, прихитнијех рука,