овој вашој свађи све смалаксало, а истом су ето овога мјесеца први карвани сашли на Табор; нама се хоће промета и трговине. Хтио би бан увести у напаст и Републику Св. Власи, али слободно не ће, јер је наше велико пријатељство с Немањића домом, а опета и бану желимо добра, и он нам је род, па ваља да је обзирнији у свему и свачему!“... На то се Домања нешто замислио, није ни бесједе рекао, јер није знао што би казао госпару Матку. Био је ето увјерен да је оно управо мишљење господе у Дубровнику, па закључи овако у себи: „Vox populi, vox Dei!“ (народни глас, божји глас). — Страхиња рече поштено: „У злато ти се оковала, тај нам је братски рат дозлогрдио, па се упропастила домаћа властела, а ето нам примјера тамо на постељи...“ Матко прихвати: — „Да, војска је допрла до нашијех зидина, а у Жупи је погинуло до петсто јунака, између тијех два војводе и десет племића... Богу хвала да смо избавили јадника Богишу! Наши лијечници не могу ни одољети, а ето смо добавили и два нова из Падове, мештра Јакоба и чиружика Марина, а ове су нас бриге задесиле ради туђијех задјевица... Прошлијех година куга, а сад рат, али ће Свети Власи знати вршити своју на вријеме, и како треба!“