узраста. Беше их и мушких и женских; играху се и забављаху; али ја им не прилазих. Наш говедар, дечко мојих година, неколико пута казива ми да и мене зову да се играмо; али ја не хтедох отићи к њима. Међу том децом била је и Гила. Говедар ми је показа, али, пошто беше још деце ту, и пошто беху доста далеко, не могах распознати и уочити баш која је она. -Једно девојче, коме лица не сагледах, са разбарушеном црном косом, прљавом кошуљом, и кратком искрзаном сукњицом по дну, према казивању говедареву, као да беше Гила.

Доцније за време распуста између другог и трећег разреда гимназије, кад бејах на сабору код једне оближње цркве, паде ми у очи једна девојка или боље девојчица у свиленом фистану голубије боје са једном дречећом мрљом од груди па нагоше. „То је Гила“, рече ми мајка. Загледах је добро. Суво лице опаљено сунцем све до врата, а врат бео, те се познаје докле је иначе заклања марама радним даном; косу сплела у витице и ставила напред, а са стране, близу уха, заденула цвет. На ногама јој варошке ципеле. Одвратна и јадна учини ми се појава њена. Нашто то изигравање с варошким оделом и уопште оним што не личи. „Има масу, објасни мајка; она ће свога оца да наследи“.

После сам често слушао младиће из суседних кућа где помињу Гилу. И увек ми је било просто неразумљиво што се њој даје толико важности. Међутим судбина хтеде чак и то да ме једна жена онде из суседства, неки род Гили, дирне једном приликом за Гилу. Планух сав од љутине, али насмејано и задовољно лице моје мајке нагна ме да ћутим. „Она је добра девојка“, рече мајка, наднета над својим радом.

О прошлом Ускрсу, једног дана одох да нахраним свиње, које борављаху у шљивацима преко потока тамо на оној страни где је Гилина кућа. Враћајући се отуда путем сретох једну девојку повезану белом марамом, развијену, крупну, као