Једно време када сам био у трећем разреду основне школе, служио је код мога оца син тога Стоиљка а пасторак Маријин (име сам му заборавио); био га довео Стоиљко са собом. Чувао је овце. Једном се он разболи, на дође да га замени кћи Маријина од првога мужа, Лепосава, старија сестра Гилина, девојче са великим црним очима, које сам ја издалека радознало посматрао. Она је умрла ускоро затим, — чини ми се да ја још тада нисам био ни отишао у гимназију. Споменух је само због тога што на неколико дана доцније, када је то Лепосава замењивала тога свога, како да кажем, брата, деси се ово. Један мој школски друг Михаило — чија кућа беше тамо чак иза куће Гилине, и који је волео много да прича и да се хваста — једног јутра, када у већој групи, сустигнувши се, иђасмо са торбицама о врату у школу — стаде казивати како је синоћ прошао поред Стоиљкове куће, па му Лепосава причала, како сам ја њу и Гилу — бајаги оне обе замењивале брата — ухватио код своје куће, па их стао вући и обарати по неком сену. Не знам шта би и како би, тек Мијаило и не доврши своје причање, а ја скочих к њему и ћуших га тако јако да му фес паде с главе. Осетих да ме то, што Михаило ту, пред друговима, изнесе о мени, понижава. Стидно ми беше и помислити да се толико ниско спустим да се чак и с једном Гилом играм и забављам. То ми се чињаше тако гадно и одвратно као што ми се чињаху гадни и одвратни и сви моји другови, који често и са пуним устима изговараху име Гилино, име те девојчице, према којој осећах толико одвратности да ми чак и њено име беше донекле одвратно. Међутим све дотле ја Гилу не познавах, никад је не видех.

За време распуста, пре него што ћу поћи у гимназију, одлазно сам неколико пута заједно с говедаром, који је пасао говеда у једном чајиру до куће Гилине, и тада сам крај плота, што ограђује њену кућу од чајира, виђао издаље неку децу мога