ми слика, па се ућутах за тренутак; а тек ће он онда започети. Добро је у вароши, и жестоко ја то, казује опет он мени; и вели, верује у све оно што ја њему сада испричах; али, што он тамо у селу! И сад он отпоче да прича, а ја опет да слушам.

А он како лепо причаше! Догађај за догађајем, слика за сликом промицаше пред мојим очима. Они лузи, оне дубравице мога лепог места рођења, што ми трепераху вавек пред очима, као нешто најдраже, најлепше, којима сад пун радости иђах, низаху се преда мном у све дражеснијим сликама. Он ми описиваше свој живот на селу, и причаше час о овој час о оној девојци; а ја га слушах и почех му — завидети. Нека тајна туга што ја нисам тамо, што ја нисам на месту његову, обузе ми душу; али при помисли да и ја идем тамо, намах се расположих. И кад он ухвати за дизгине и ошину коње, ја га стадох запиткивати за нека објашњења поводом његова причања. Беше ми необјашњиво што се он зауставља највише на некој Гили, девојци, која, колико је ја познавах, не заслуживаше толике пажње његове, пажње једног таквог момка, с толиким љубавним успесима, какав ми се он према овом његову казивању учини.

— Па није бо’ зна шта. Гради веђе, а напред јој два зуба кварна, црна. Лудују, онако само, момци око ње, рече он, и ошину коње.

Ућутасмо обојица.

Знам ту девојку, још од малена.

Кућа мога оца налази се на једном брежуљку. Доле, јужно од ње, тече поточић, а с ону страну уздиже се опет једна мала коса. По њој пукли шљиваци мога оца далеко, далеко, све док се види, а иза тих шљивака има неколико кућа. Тамо је кућа и овог момка, Симе, што служи код нас, и сад тера кола.

Отац му умро одавно и оставио њега, Симу, и Стеву, који је нешто мало, годину две дана, старији од Симе. Мајка им се одмах преудала, онде близу,