у свој својој лепоти. Поред пута полузрело класје пшенично таласа ветрић; на ливадама ускупљена сена, зелени се кукуруз; горе по брдима шљиваци, а иза њих беле се куће.

Кочијаш момчић, ако је старији од мене две три године, али ипак ни мало већи растом од мене, час по час ошине коње, па се онда мени окрене и заподева разговор од сваке руке. Пита ме за школу: какве науке учим, шта ћу да будем кад свршим школу, и тако даље. То ме питаше у први мах; а кад зађосмо дубље у разговор, и преграда, коју он као да замишљаше у први мах да постоји између мене и њега, виде да не постоји — а и ако постоји, ипак да није тако висока — он онда окрену други разговор. Стаде ме испитивати да ли са мном има да уче и женске: а онда окрену разговор о девојкама по вароши, о том како су лепе, причаше ми како је не знам кад и где видео једну да ништа лепше у свету није видео.

— Благо теби, рече ми; ти с њима сваки дан.

Разуме се да му нисам казао истину; одговорих му тако да сам га у поменутом мишљењу оставио и даље. Потреба за хвалисањем у том погледу, тако својствена годинама у којима ја тада бејах, као да доби једну од најзгоднијих прилика да се покаже у свој својој сили. Потстакнут овим младићем, ја му стадох причати ствари које је могла само моја бујна, млада машта измислити. У истини од свега тога не беше ништа. Било је може бити да се овда онда слика какве лепше девојчице урезала мало дубље у мојој памети, али још ни једној се ја не бејах усудио да изразим своје осећаје, а још мање сам био те среће да чујем од које девојчице да ме воли. Међутим, како му тако му, ја напричах овом момку доста занимљивих ствари. А он зинуо, гледа у мене, не може да се наслуша тих мојих речи; гледа ме, мери ме, а дизгине опустио, те коњи газе полако и лено омахују реповима. Уморих се и ја, управо наситих измишљањем тих тако милих