Настаде кратко ћутање после ових речи мајкиних. Да ли што нас те речи нагнаше да мислимо о томе што она рече. Али тек онако случајно, нисам могао знати; али мени у души нешто задрхта, осетих неко страховање у дуни да мајка не назире оно што сам ја тако опрезно крио.

VI

Сутрадан мени паде у део да однесем ручак Гили и оној другој жени, што ће с њом жњети, и према наредби очевој да тамо код њих део дан останем, те да пазим да раде, како би се пожеле све оно што је заостало.

Разуме се да сам једва дочекао да стигне време ручку. Кришом одох у ону собицу, и отуда извадих пуну шаку бонбона из оне кесе, па онда узех што је мајка за ручак спремила, и одох.

Дан не беше тако ведар. Дувао је доста јак јужни ветар и носио неку сумаглицу, те небо изгледаше некако магловито, а сунце сијаше само као сјајан колут. Но ја сам био весео и расположен како само може бити.

Успут смишљах шта ћу да кажем кад стигнем тамо, њима, на њиву; требало би, мишљах, да је задирнем за нешто, да је мало збуним. И бејах смислио; али кад стигох, заборавих. Не испаде онако како сам мислио.

— Зар тебе нађоше да носиш ручак? пресрете ме Гила.

— Што?..- Зар би волела да је ко други? одвеза ми се језик намах.

— Па и да волим баш... Што? рече она и упре своје црне очи у мене, па ме неколико тренутака, тако не трепћући, гледаше, а осмех јој ђаволски трепташе на лицу.

Спустих оно што бејах донео; дође ми то некако згодно у оној забуни од њена погледа.