груменова од раније купљеног шећера, па ми их кришом спусти у џеп.

— Подај му! рече ми; знаш како си, кад си био мали, волео кад ти неко донесе из вароши?

Узех те му дадох, а он стаде све да подиграва од радости. Осетих у души грижу савести, неки тежак прекор, али замало. То ме прође, и ја упитах мајку да ли данас имамо радника.

Одговори ми да немамо, али да ћемо сутра имати: једни ће денути пожњевено жито у стогове, а једни опет, бар њих двоје, требаће да дожњу оно мало пшенице, што је још остало непожњевено.

Мене ова вест не обрадова нимало, јер процених одмах да Гила сутра неће бити. Они што ће денути биће све људи, пошто жене не раде тај посао; а оно двоје што ће жети вероватно да ће бити жене тих људи; а ако и не буду, ипак је врло мало било вероватно да ће бити и Гила.

Међутим испаде онако како сам ја могао желети. Једна жена за коју је отац мислио да ће доћи да жње, одговорила је но Сими да не може доћи. Отац се вајкаше, шта ће да ради.

— Па да зовнем Гилу, промуца Сима.

— А да ли ће хтети она? упита отац.

— Па да видим. Ако не хтедне, ништа и није. И оде да је зовне.

Ја одједном осетих неку нежност према Сими; тако ми дође мио тада!

С највећим нестрпљењем очекивах да се Сима врати. И не постоја много, и он се врати.

— Хоће ли? пита отац.

— Хоће, одговори Сима,

— Што да неће, кад јој се плаћа, приметих ја, трудећи се да ме глас не изда.

— Море, дете, тешко је сад наћи радника, одговори отац.

— Чудо да она ради под надницу, примети мајка.