И тако се ја и он, дечурлија још голих наусница, разговарасмо о томе прилично дуго, као какви зрели момци. При растанку он ми још једном изјави да жали што није на месту моме.

— Уосталом могу ти врло лако доћи, рече, пружајући ми руку.

— Па оно... почех се снебивати, не знајући шта да му кажем. Намах осетих још унапред да би ми његов долазак мојој кући био непријатан.

— Збогом! рече и рукова се са мном... Видим колико је сати. Не бој се! Нећу ти је отети. Чувај је само од другог, ако већ...

Штрецну ме у срце ова његова последња реч.

После ручка, не часећи ни часа, седох на кола, и одјурих кући. Бич је чешће пуцкао преко коњских леђа.

Путем мишљах о њој, мишљах много, и час по час пипнуо бих се руком споља по џепу, да видим да ли ми стоје бонбони.

Кад стигох кући, чим се скидох с кола, одох те сакрих кесу с бонбонама у једној малој собици што је одмах до оне где обично седим и радим; сакрих је дубоко међу неке старе књижурине и испретуране новине, да је не би могао нико приметити.

Кад се вратих отуда, најмлађи брат стаде се вртети око мене, ишчекујући да му дам „боне“; бејах га навикао да из вароши никад не долазим празне руке.

— Јеси ли му купио? упита ме мајка, не могавши већ више да гледа братића како облеће око мене.

— Нисам, рекох... Заборавио сам.

Бејах одиста на њ заборавио, и беше ми криво што се не сетих да бар из оне кесе одвојим мало. Могао сам то и сад учинити, али се бојах, да не будем у намерама својим ухваћен, и тако братић оста без бонбона. Кад мајка виде да братићу не могу ништа дати, она оде у собу и донесе неколико