Тако проведох, колико се сећам/сећа м, пуна три дана. Трећег дана увече отад ми рече да сутрадан идем с колима у варош, тамо где сам учио школу, те да покупујем неке ствари за кућу.

Пораним зором, и стигнем у варош доста рано; и покупујем све што ми отац поручи. Купих осим тога једну повећу кесу бонбона. Ма да ме нико пе питаше шта ће ми толики бонбони, ма да сам и дотле куповао за млађу браћу, ипак ми се учини да је потребно да кажем човеку који ми измери бонбоне да купујем за дечурлију код куће. Чим одем, рекох, одмах ће да траже, па ако не купим, онда боље да се не враћам. „Тако је“, рече ми човек, и не обраћајући, по свој прилици, пажње ономе што му ја испричах.

На улици сретох једног од својих другова, неког Николу, с којим сам врло лепо живео. Беше то један врло жив, срчан младић, крупних плавих очију, фина, нежна лица, — беше господско дете, — лепо се носио увек, и брбљао и сувише.

Свратимо у једну кафану да попијемо чашу пива, и брзо зађосмо у врло жив разговор. Он ми стаде причати неке своје љубавне доживљаје, а онда ме одједном запита:

— Да се ниси и ти заљубио у коју тамо у селу?

Мора бити да сам на то сав поруменео у лицу, јер ме он сад стаде испитивати каква је, да ли је лепа, црноока, и тако даље.

Кад му испричах све, али само праву истину, без икаквих уметака, он ме стаде корети и називати ме плашљивцем.

— Да сам ја на твоме месту, ја бих до сад... Он изусти неке речи, које ме увредише до дна срца; он упрља икону срца мога!

— Више тако што нећу да чујем од тебе! рекох... Не мислим ја тако о њој. Ја мислим... ја мислим о њој друкчије, ја мислим... Хтедох још нешто да кажем; хтедох да му одам тајну коју на дну срца чувах, али он ме прекиде даљим говором.