завлада тишина, она летња сеоска тишина у подне, кад сунце пене с ведрог неба, а поветарца ни откуда... Пођем на једну, пођем на другу страну, па се вратим, не знајући ни куда ћу ни шта ћу...

Најзад обух ципеле, навукох капут врх кошуље, и метнух шешир на главу, на се онда спустих низа страну у поток, прескочих ограду од врљика, и пређох на другу страну потока. Сунце пече, нигде никога... Полако и опрезно станем се красти уз шљивар док не изађох горе, у врх, близу њене куће. Бела, лепа кућа, мало као грањем од шљива заклоњена, али се опет лепо види. Пред њом и око ње нигде живе душе. Све се то, мора бити, разишло по раду.

Стајах ту неколико тренутака, и гледах ту кућу, пажљиво и расејано у исто време. Онда дубоко уздахнух. Где ли је, шта ли ради? Да ми Је да је видим само, да видим само да промакне, да видим крај од оне њене икрзане црне сукње, крајичак од опанка на нози њеној, крајичак од мараме на њеној глави... Да ми је да само то видим!...Али се вратих кући, не видевши је.

А кад би увече, кад се сунце спусти тамо за брдо, и паде хладовина, ја стајах на доксату и, гледајући румено небо на западу, гледајући сјајне златне облаке кроз густо, лиснато, скоро црно грање, слушах жагор што обично увече узавре селом, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли само сазнао где је она...

Лепо је и весело у селу кад наступи вече. Дању се разиђе све по раду, и људи и жене, чобани отерају/отера ју стоку да пасе, те нигде живе душе. Међутим, увече, сокаци оживе. Једни чобани дотерују овце, други говеда, радници долазе из поља, те се, које од блејања оваца, које од рике говеди и узвика чобана, које опет од песме радника, диже таква галама да изгледа као да село ври... Ја слушах цео тај жагор, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли сазнао где је она...