...И те вечери не заспах дуго; дуго. Мишљах о Гили, и о томе кад ћу и где ћу моћи да се нађем на само с њом, да се нађемо нас двоје сами, скривени од света, од Саре, од Стане, од свију...

V

И опет настадоше дани тешке самоће и туговања, опет бејах код своје куће сам, с мислима о њој. Туговах озбиљно, туговах истински, с дубоким уздасима за лепим успоменама од минулих дана, и страдах од жудње да је опет видим.

Седим у соби са сниским таваном од старих, тамно жутих шашаваца.

Преда мном сто орахов; на њему неколико чаша, мало даље хартија за писање, стакло с мастилом и пером, неколико свезака „Отаџбине“ и „Рада“, „Париз у Америци“, и још две три друге књиге. Покушах да читам, али не иде; покушах да пишем нешто, причу, песму, шта буде, покушах да радим ма што, — бејах запазио да кад год сам због нечега тужан или забринут, на узмем да радим шта било, одмах ме туга прође и на све заборавим; али сада видех да не могу ништа да радим, да нисам уопште способан ма за какав рад. Све ми беше мрско, или, боље, ни зашта немађах воље; обузела ме нека тромост, мрзовоља, шта ли, те ми ни до чега не беше. Осећах само како ми се из груди, из сред срца као нека тужна жица испреда у висину, у ведар дан, са плавим, лазурним небом, високо горе, и јасном светлошћу у целом простору...

Изађем на доксат. Преда мном моје лепо село са својим раштрканим кућама и густим воћњацима. Гледам тамо где је њена кућа; али од густих шљива не могу да видим ништа... Из даљине, с њива, допире отегнута жетелачка песма; звони чиста и јасна, па онда престане... На махове тек чујем живахан глас вуге доле у потоку, у густом грању, или запева понеки петао тамо у селу... Потом опет