— Па нема кога другог, па сад нашла њега, чух Сару.

Гила као да не чу ово.

— Је ли? упита ме шапућући, али тако некако тихо и мило... па ти си баш љубио девојке? А?...

Осетих је врло близу крај себе, осетих јој образе, очи, уста, рамена, целу снагу, близу, врло близу мене, и нека дрхтавица обузе ме свега.

— Имаш ли неку, да се волите? опет ме упита, опет шапућући.

Не знадох, не могох ништа да одговорим...

Газили смо преко једне њиве засејане овсом, који не беше још зрео. Пред нама и за нама иђаху радници у групи, смејаху се и шаљаху. Један од момака духнуо у свирајку што игда може, те се све разлеже долином у коју силажасмо... На западу тамна, загасито модра брда, а иза њих сија се румено небо...

— Чујеш! рече ми Гила, шапућући тако тихо, да се једва чује... Хоћеш ли и мени да купиш бонбоне?

— Хоћу, одговорих јој одмах, не мислећи, и осећајући само неку пријатну и чудну узнемиреност.

Да ли случајно или сам баш хтео, не знам; тек ја се некако примакох к њој, и моје се раме додирну с њеним... Шта то би?... Ја претрнух, тргох се, па се онда плаховито, скупив сву снагу своју, отех од ње, и тужан, збуњен, нађох се наједном у групи радника што иђаху за нама.

— Шта ти прича Гила? чух где ме Стана одмах упита.

— Ништа, рекох. Немађах ни најмање воље ма за какав разговор, а нарочито да одговарам на њена питања.

— Јес’, ништа. Шта не кажеш? Мислиш, да нисам чула?

— Ако си! Шта ме се тиче! осекох се љутито.