— Мислиш?...

— Мислим, но како. Умре лепо од муке неког врага на мене! Све сам јој на путу...

Гила остаде озбиљна целога дана.

Дође вече, и спусти се лепи вечерња сутон за којим толико жудех, да могу с њом прозборити бар једну реч, а да знам на извесно да ме неће нико чути. На западном небу блисташе се вечерња румен.

Радници се кретоше кући, и ја и Гила некако се случајно издвојисмо, те иђасмо сами заједно. Међутим, сада не знадох како да почнем. После кратког тражења задирнух је опет за оно марамче.

Она и сада прими озбиљно ту моју шалу, па ме стаде уверавати и клети се како није истина оно што Сара говори.

— Никад ништа ни од кога нисам примила, рече.

— Баш ништа ни од кога?

Она стаде, па се замисли:

— Нећу да те лажем. Јесам. Дао ми ту пре један шећерлеме, бонбоне, како их зову тамо у вароши...

— Ко ти дао?

— То не могу да ти кажем.

Узалуд ја навалих с питањима: ко је? какав је? одакле је?... Ни да чује. Упитах је да ли је леп?... Не хтеде ништа да одговори. Ја онда:

— Мора бити да те пољубио кад ти је дао, рекох. Усудих се и сам попут осталих момака да будем мало дрскији у изражавању.

— Зар ти тако радиш тамо у вароши? одврати ми она. Даш шећерлеме, па онда љубиш...

— Но шта ти мислиш!

Тргох се у страну; уплаших се, или боље, беше ме стид од мојих сопствених речи. Али, храбрећи се, одмах затим опет приђох к њој.

— Море, ви двоје, еј! Шта гундуришете то? чух за нама један мушки глас.