треба, већ да ми купује њен Стеван? Оо, јадна она, шта је мислила! Мисли, неко је спао на њеног Стевана!

Ја је упитах:

— Зар ти имаш пара?

— Што да немам! Имам у маси, код суда, око сто дуката.

— Охо!... Па ти ћеш онда да се удаш у варош?

— Па где буде судбина.

— Зар и за онога за кога нећеш кога не волиш?

— Ако је судбина.

— А за кога би ти волела да се удаш? усудих се ја да је упитам.

— Како, за кога?

— Да ли волиш за неког у вароши или у селу?

— Свеједно, одговори она.

Не беше расположена за разговор и шалу као дотле. Кад има да одговори, она прво поћути, и пази шта ће да одговори. Кад хоће нешто да се с неким нашали, а она се, лепо се види, усиљава да је весела.

Беше ми криво на Сару; разумедох да је Гила сад овако нерасположена због онога што се мало пре између њих деси; беше ми криво, јер кад је Гила невесела, ни мени не беше до шале. Но као да не беше само са мном тако. Као да се и остали момци престадоше шалити с њом. Наиђе за нас на све њих нека озбиљност, и тек понеки само што би се више ради обичаја нашалио с њом.

Али Стана сад стаде ћеретати још више него ли дотле, и око ње се стаде кретати све. Она чисто пркошаше Гили. Неколико пута погледа пркосно овамо ка њој, где бејах и ја, па бацаше задевку за задевком.

Правих се невешт, трудећи се да јој покажем како јој не обраћам ни најмање пажње. Разговарах се озбиљно с Гилом. У разговору, скренем јој пажњу на Станино разметање.

— Море, остави је! Све је она ово данас начинила, рече ми Гила полако.