диже очи и погледа ме — с осмехом, с оним вечитим осмехом што јој, кад ми ма и једну реч каже, кад ме само погледа, затрепери на лицу и задрхти на крајевима усана. С тим осмехом, али сада мало као помућеним, она одмахну главом, као да ми тиме хтеде рећи: „Немој да слушаш ову жену!“

Али ја и нехотице одох мерити Стеву, хтео сам да видим какав изгледа онај што њој купује марамчиће, и од кога их — што ме највише занима — она прима. Он беше оборио главу и гледаше преда се. На њему прљаве тежане гаће и кошуља; на глави алев вес, по крајевима сав мастан; напред на чело пустио прамен смеђе косе; лице округло, румено, овде онде по мало као лишаво, испуцано. Диже главу и погледа ми у очи, и некако се стидљиво осмехну. Беше нечег примамљивог у том осмеху; збиља, с тим осмехом и он ми се учини леп, таман толико леп, да сам поверовао да Гила њега сасвим може волети. Не би ми право... Далеко ми одоше мисли...

У том чух опет Стану где некако подсмешљиво упита Гилу:

— Ама, је ли то, то црвено марамче, што ти је око врата?

— О, шта ме јадну снађе! рече Гила обративши се нама, а у Стану не хте ни да погледа. Морам сада да дајем рачуна где сам шта за своје рођене паре купила. Да Бог сачува!

Мене је копкало да дознам од ње шта она мисли о Стеви, и да ли му је ма колико наклоњена. Учини ми се да је најбоље да је и ја задиркујем за то марамче. Она примаше, међутим, то моје задиркивање за шалу, па ми шалом, али усиљено одшаљиваше; задиркиваше и она мене како ја то судим по себи, и како сам ја мора бити куповао којешта девојкама по вароши па мислим да је такав обичај и у селу.

— Није, здравља ми, заврши озбиљно; није ми купио он. И зар бих ја, мислиш, примила од њега? Зар ја немам својих пара да купим себи шта ми