граматику, пак онда музе. Тако ми једном рече професор латинског језика,

— Ја не знам, дете, славе ми, шта ћу с тобом. Какве песме, какве комендије. Буди Бог с нама! Гледај ти књигу, то ја теби велим! Тако ми не једном говораше отац. И у колико ми похвале овог уредника дечјег листа ласкаху, у толико ми више прекори наставника, а нарочито оца задаваху јада. Знао сам ја и сам да је главно школа, да на првом месту треба добро да се учим, па тек онда да пишем песме и приче. Али се друкчије није могло. Нисам могао да радим онако како сам разумевао да треба да радим.

Стога сам тако нестрпљиво очекивао тренутак када ће се у великој намештеној и украшеној гимназијској сали пред великим бројем забринутих и радозналих родитеља, и свима ђацима, појавити директор и својим уздрхталим слабим гласом прочитати и моје име, и... Тај тренутак дође, и ја слушах име за именом: „прелази“, „понавља“, „губи право на школу...“ Дође ред и на пети разред. Чита директор, и казује шта је с којим, и све ближе, па да прочита и моје име. Најзад прочита и моје име и... чух где рече: „Прелази у шести разред“.

Скочих низа степенице, и пун среће и блаженства нађох се пред зградом гимназијском. Ведар, топао дан, сунце сија, а небо трепти у светлости. Појурих право своме стану, а тамо... чека момак с колима: послали га од куће за мене.

Покуповах неке ситнице за, кућу, што ми отац беше по момку наручио, па се онда опростих са газдарицом, старом торокљивом женом; седох у кола, момак ошину коње, и они полетеше чистом, белом калдрмом, коју беше киша претпрошле ноћи опрала. Пројурисмо ред ониских кућа, остависмо и последњу пекарницу са лекаром белим од брашна и с плавом кецељом; већ се више није чуо ни куцањ чекића у оној ковачници на крају вароши, и поље чисто, зелено, заокружено брдима, пуче пред нама