— Ово је марамче моје! одговори јој Гила озбиљним гласом... Ја сам га сама купила кад сам оно ишла у варош. Ако хоћеш, могу и дућан да ти кажем...

— И дућан да ти кажем... опет оде Сара да јој се подсмева... Ти мени дућан да кажеш? Не знам ја, мислиш, ништа!... Онда се окрете од ње, па ће више осталима:

— Вала, ако га не исцепам све на парампарче, да нисам жива...

— Јес’, да смеш да цепаш туђе! промуца Гила.

— Шта? Не смем? цикну Сара и наједном скочи.

— Јес’, не смеш. Не смеш да цепаш моје марамче. То велим, рече Гила,

— Вала, да видиш!... И Сара полете к њој. Оне остале жене скочише, те пред њу, и стадоше је задржавати.

— Јао, пустите ме, да јој се насладим! мољаше им се Сара... Пустите ме, да удавим... Она понови ону ружну реч.

— Дее, славу ви женску! повика неко од људи. Онда се сви умешаше, савладаше Сару и задржаше је.

— И она има још образа!... настављаше Сара, али долазећи к себи и умирујући се, и најзад опет седе на своје старо место.

За све то време Гила само ћуташе, и гледаше мирно преда се; а тако исто и Стева...

Ја сам стајао и пратио целу свађу зачуђен, незадовољан, не знајући шта да мислим о свему. Какво је то толико непријатељство према Гили?

Беше ми криво што се ово десило с њом. Нарочито ми беше криво што ја бејах ту. „Њој је сад најтеже што сам баш ја ту“, помислих још, и погледах је. Поред свега тога што је Сара онако изгрди, ипак не осетих ничега одвратног према њој. Напротив, гледајући је онако снуждену, оборених очију, беше ми је жао, и дође ми скоро милија. Она