— Бога ми, лепо! Најлепше тако!... Онда ’ајде сви да певамо, приметиће Сара.

— Што, нека певају! одговорих ја уместо Гиле... То није ништа ружно.

— Шта ћу ти! рече ми Сара, као с неким сажаљењем... Алал јој вера, кад уме сваком да заврти памет

— Ама, шта говориш ти то, Бога ти? упита је Гила.

Сара се љутито набрецну на њу:

— Ништа!... Гледам како неко ову јадну децу вуче за нос.

Ја се уклоних нагло; одох даље, и за дуго после не прилазих Гили. Стадох мислити о речима Сариним, и трудих се да разберем шта она то има против Гиле.

Мало доцније постаде ми све јасно. После ужине, не знам куда оно одох са Симом, а радници остадоше онде насред њиве под једним брестом, да се мало одморе. Кад се вратих, затекох Симину мајку Сару, где се свађа са Светом, својим сином а Симиним старијим братом, младићем мало јачим, развијенијим у снази од мене и од Симе. Обоје сеђаху са осталим радницима онде под брестом, само мало даље једно од другог. Неки радници поизваљивали су се по трави и спавају.

Сара, љута, и злобно, говораше Стеви:

— Лудаче један! Ухватила те она за нос, па те сеца и тамо и амо... Ниси се сетио да купиш мајки која те је одранила и однеговала, но купујеш којекаквим..., — рече једну ружну реч. Па онда настави:

— Марамче!... (Ову реч изговори хуњкајући кроз нос, јер Гила иначе помало говораше кроз нос, што јој, уосталом, није ружно стајало...). Јес’ марамче; — она се сада обрати Гили -— ал’ запни леђима па заради сама марамче, а немој да ти други купује. Он, јадник, нема обуће на ногама, а да купује теби...