— Што да му не кажем? рече она уздрхталим гласом... Баш смем да му кажем. Зар није?... Лице јој имађаше неки напрегнут, дивљачан изглед. Виђаше се да сва цепти од љутине.

У то Гила, и још једна девојка до ње, исправише се и стадоше једна уз другу, са руковетима пшенице у левој руци и срповима у десној, па запеваше једну од оних отегнутих жетелачких песама. Звоњаше им чист глас као да је од метала, и разлегаше се на далеко. Њива на којој бесмо, дошла по врху једног брежуљка с дивним изгледом на све стране. Лево, тамо далеко, дигла се чивитаста планина. У долинама, под нама, пружиле се покошене ливаде, а врбаци, густи, зелени, отегли се даље низ поље. На понеком брежуљку у страни зелени се луг, или се жуте зрела стрмна жита, доле у низини зелене се кукурузи. Тамо опет у селу модре се шљиваци, а иза њих се виде куће, понеке беле као лабудови, а неке опет тамне, жуте, неокречене. Горе под нама ведро лазурно небо, сија сунце, и препелица тамо накрај њиве пућпуриче...

Гила и она друга девојка испеваше по један стих, па онда престадоше, и наставише жети. Тек што оне престадоше, Стана Којина, и она друга девојка до ње, исправише се и запеваше. Певаху и оне лепо, и отезаху, извијаху некако још жалосније, сетније.

Колико сам дотле, и још много више, доцније, слушао песама и наших и страних, ни у једној не нађох толико бескрајне туге, толико чежње, као у тим жетелачким песмама! То су запевке роба земљиног, за нечим што се никад не може добити, за нечим за навек изгубљеним.

— Ој, Гиле! позва је један момак.

— Ој!... одазва се она.

— Ништа од вас!

— Е?...

И она опет запева са оном другом девојком до ње.