Одмерих је од главе до пете: око главе бела марама, као угљен црне очи, црнпурасто лице, једре меснате усне, сукнено јелече исечено напред, танка бела кошуља са широким рукавима, стара вунена црна сукња но дну мало окрзана, а на ногама опанци. Погледах јој у очи, и поглед ми се сусрете с њеним... Збуних се и погледах преда се.

— Где си био јуче? упита ме.

— Код куће. А ти?

— И ја. Што ниси изашао мало да обиђеш шљивар?...

— ...Е, а би ли ти? чух где јој примети Сара, Симина мајка, жена већ у годинама, са испуцаним, исперутаним образима и црвеним носом. И она је тога дана радила нама.

— Шта, би ли? трже се Гила.

— Оно што ја знам..., озбиљно рече Сара и продужи жети. Хоћеш да вараш и њега. Је ли?

Гила се засмеја, али се виђаше да јој смех не иде од срца.

Ја се зачудих. Нисам могао разумети ове њихове речи, које сад овако изненадно измењаше, нарочито ово усиљено смејање Гилино. Разумедох само да се нешто крије иза овога што чух и видех.

Беше више од двадесет радника, које мушких које женских. Девојке и жене, и неколико мушких, жањаху, а неколико момака и људи везиваху пожњевено класје у снопове. Ја обилазих све раднике редом; али као да се крај Гиле највише задржавах. Беше дошла да жње и Стана, која непрестано ћаскаше и задиркиваше све момке редом, а нарочито мене.

— Баш никако да се одвоји, чух завршетак једног разговора између ње и друге једне девојке.

Погледах је, и она у мене. Гледајући ме у очи, она ми понови:

— Јес’, јес’, живота ми! Баш не умеш да се одвојиш.

Она девојка до ње гурну је руком, да ћути.