— Ама, уме ли тај твој млади газда да говори? упитаће једна од њих Симу.

— Погосподио се нешто много, приметиће друга.

— Поноси се, додаде трећа.

И то све тако гласно, у присуству моме. Беху ми то све другарице из детињства, све некад дрљава деца, испуцана лица и руку, отворених прсију, прљавих ногу са надувеним прљавим трбусима под њиховим прашињавим дугачким тежаним кошуљама. Сећам се да ми их је често било одвратно гледати. А сада, та деца, то беху ове одрасле девојке, са белим марамама око главе, са јелечићима изрезаним на једрим прсима, враголаста погледа, што ме задиркују и збуњују, те не знам шта да им одговорим.

Чим стигосмо кући, Сима оде да зове раднике. Кад се врати, он ме изведе на страну и шану полако: „Као што сам ти рекао — биће и она. Пита за тебе. Пита хоћеш ли и ти доћи на њиву?“

Весео и расположен легао сам тога вечера, са слатком мишљу да ће се сутра жети пшеница, да ће међу осталим радницима и она бити, да ћу је видети и гледати цео дан... Помислих и на Алексу, али без немира. Мисли се одмах опет вратише њој... „Пита хоћеш ли и ти доћи на њиву?...“ „Доћи ћу, доћи ћу!“ прошапутах уздрхтало, и уздахнух, и тргох се од тога свог уздаха.

IV

С каквом сам зебњом, с каквим слатким ишчекивањем пошао сутра дан на њиву, то није тешко погодити. Спазих је одмах међу осталима. Али, кад је сагледах, видех — и готово се зачудих томе — да није баш онако лепа како ми се првог дана учини, или боље, како је јуче целог дана замишљах. Не стојаше више преда мном она замишљена, улепшана слика моје маште: стојаше ту Гила.