— ...Ништа! промрмља он оборене главе. Такве су ти девојке у селу, додаде мало после, као мало сневесељено као да му беше криво што му тиме посредно казах да нема укуса... Сутра ће их опет бити. И она, и још ваздан девојака. Хоћемо да жњемо пшеницу, рече, али таквим гласом као да то мене ни најмање не занима. Али, као оно што би сунце пробило кроз облачину, те обасјало земљу и огрејало њену хладну кору, тако ова вест огреја и раскрави, овесели срце и душу моју. Хтедох да га загрлим од радости, али ме уздржа страх да тиме не одам тајну своју. Биће дакле и она, и ја ћу опет бити крај ње, и опет се шалити и разговарати с њом!... То ми сад поста највећа, и управо једина жеља тога дана.

— Знаш извесно да ће и она бити?.. упитах. Хтедох да чујем још једном ту радосну вест из његових уста. Бојах се да се он не шали, да није случајно погодио моју тајну, те ме сада само задиркује.

— Биће извесно! понови он.

Рашћеретах се као ретко кад, говорих о свему и свачему са пуно воље, одговарах на најглупља питања радника тако ревносно, тако опширно, и смејах се, — о! смејах се буд зашта, из пуна грла, из пуне душе. Бејах весео, расположен како само може бити.

И тако у шали и разговору остадох ту на ливади с радницима све до мрака, све док се сена не поденуше и не оградише; а онда дођосмо кући.

Успут стигосмо неколико радника што су радили једном нашем суседу. Међу њима беше и жена и девојака. Она наша два радника, жењени људи, задиркиваху жене, а Сима стаде да се надшаљује с девојкама. Оне преко Симе задиркиваху и мене. Ја одједном ућутах и не одговарах ништа. Био сам уопште врло стидљив у женском друштву. Требало ми је увек прво упознати се добро па тек бих онда могао и ја проговорити коју.