Бојах се оца за те ствари као ватре живе. Вођаше он рачуна и о најмањим ситницама у мом владању и беше у том погледу и сувише строг. А камо ли за овако што кад је чуо!

— Шта каже? понових.

— Ништа. Смеје се и псује. Вели: „Оне мисле да је моје дете као и ови момци овде по селу“. Ето, шта вели...

Текну ме ово што чух од Симе да је казао отац и замислих се дубоко. „Еј, мој оче! помислих и узданух, како ти мислиш о мени, а како је у ствари!“

А шта беше то у ствари, шта? Да ли се осрамотих ма у чему? да ли рекох што непристојно? да ли радници видеше у мени једног раскалашног младића? Па ипак... ова туга, дотле непозната, што ми притисла срце, те ми чисто не да дисати као пре, ова мисао свакотренутна, на њу — Гилу! — ова жеља да је видим, да је гледам, да слушам реч са њених усана непрестано, непрестано, — све то кад упоредих с оним каквим ме отац замишљаше, чињаше ми се да сам учинио један грех, да не само нисам онакав каквог ме је отац замишљао, но што је најгоре, да не могу такав ни да будем... Ох, лепи, безазлени дани моје ране младости! Много је од тада прохујало година, оном ливадом много се пута косила трава и пластили откоси, орио смех и водила шала, и сијало озго сунце са ведра неба, а на јасици, онде на огради, треперило лисје сребрнасто..., али те се ја живо сећам, лепо доба тужно и весело! И како си ми сада слатко, како се радо сећам тих дана, тих лепих првих дана моје прве љубави!...

— Истина, не питах те како ти се свиди Гила? упита ме Сима наједном после кратког ћутања мог и његовог.

Ово питање доведе ме у забуну. „Па... рекох, ништа особито. Ја сам мислио Бо’ зна шта“... Осетих да се мењам у лицу... „А оно“... хтедох да наставим усиљено...