Сва она места поред којих јуче пролазих и која ми јуче све трептаху од миља и среће, изгледаху ми сада тужно; нарочито ми дође тужно на оном месту где оно синоћ стадох с коњем и слушах ону песму у којој помињаху моје и њено име... Где ли је она сада?

Целим путем никога не сретох осим једне девојчице. Кука из гласа, и бије се рукама у прси, и трчи сва престрављена. Чувала говеда, па се говеда разобадала и одјурила некуд по њивама и ливадама. Бог свети зна где су сад! Стадох је тешити, али узалуд. „Јао, куку, не смем кући. -Јао, убиће ме!“ кукаше она, и запе уз пут. Ја јој онда казах да нисам срео никаква говеда, а она се заустави, па их стаде вабити. „Ејс, кав!... кав!... Кавице! Кавице!... Јао, до Бога мени, шта ћу сад!...“ Паде ми и смешно и жалосно. Али јој помоћи нисам могао...

На ливади затекох раднике где седе. Рекоше ми да су баш сад сели. Сима сам превукиваше пластове. После ручка помагао сам му ја. У послу, шали и причи као да се мало разведрих; али ипак бејах у ствари тужан и сетан. Чињаше ми се да се могу коме исповедити да би ми мало лакнуло; али коме да се исповедим? Коме да кажем тајну? Почех издалека да наврћем разговор на оно о чему се разговарасмо када ме је довезао из вароши, али без успеха. Он као да сада нарочито избегаваше разговор о томе. Након дужег времена упитаће ме што сам се синоћ био наљутио на њега. Одговорих да нисам био љут на њега, већ онако нешто.

— Да није што су те припевали с Гилом?

— Ко кога с ким припевао? почех се ја правити као да ништа о томе не знам.

— Па синоћ кад оде одавде... И он ми исприча оно што ја боље знађах од њега.

— Да није чуо и отац кад су оне то певале? текну ме сад нешто.

— Како да није! Чули смо сви.

— Па шта каже?