рој. Једне одлазе, друге долазе, те се оно њихово зујање слило у велико, потмуло хучање. Свака гледа свој посао. Наједном наиђоше од некуда теоци. Били их још јутрос одвојили од крава, да не иду за њима и да не доје, па заборавили да их пропусте у шљивак, где их обично дању држимо, те остали у овом простору што је непосредно до куће. Шњурају овамо онамо, док не дођоше до испред кошница, па стадоше и они загледати и чудити се како то пчеле улећу у кошницу и опет излећу. Но то као да им не беше доста; хоће своје њушке да забрче у само лето, онај отвор на кошници, па се још око тога њих два — беше их свега четири — и погураше, и то озбиљно погураше, саставивши леђа, а све тежећи да су њушком што близе оном отвору на кошници, — док тек једно, па онда друго, стаде отресати главом, а онда надигоше репиће па као помамни појурише двориштем, отресајући главом непрестано. Она друга два зачуђено донекле посматраху за њима, па се онда и они одједанпут нададоше попут она прва два.

Из тога посматрања трже ме глас мајкин.

— Хоћеш ли да однесеш ручак радницима? упита ме она. Иначе морам ја.

— Па и онако немам другог посла, промуцах више онако за свој рачун. Боље ми је напослетку, мишљах даље у себи, да идем тамо. Можда ћу се у друштву покрај Симе мало отргнути од ове туге и сете што ме од јутрос не знам зашто напала. У исто време помислих — али плашећи се чисто од самог себе, страшећи се да самом себи поверим ту тајну скривену на дну срца — можда ћу гдегод срести њу, или је видети тамо гдегод у пољу.

Сима беше јутрос одјахао коња, те морадох пешице. Метнух преко рамена костретне бисаге, у којима беше хлеб, со, паприка, сир, кашике, и остало што је могло стати, а у руке понех два лонца, један пун пасуља са сланином, а други пун пресна млека.