ноћ. Безброј звезда однета се небом. Месец већ високо одскочно. Дрвета, на оној страни што је осветљена, изгледају као да су тананом белом свилом покривена. Тамо доле чује се где поточић жубори. Све тихо, мирно. Само што ћук на старом гранатом ораху, што је онде одмах испод куће, тихо пева, као да би рад био и мене да успава.

III

Сутрадан, када сам устао, осећах се, ни сам не знам зашто, нешто туробан, невесео, као уморан, и с тугом погледах у ведро плаво небо... Сви беху отишли по послу. Само мајка остала, те послује нешто тамо по кући. Упитах је да ли и данас има радника, а она ми одговори да има само два и Сима трећи. Дену оно што је од јуче остало неподенуто. „Кад би могао и ти да сиђеш тамо до њих? рече ми мајка. Боље би радили. Он (отац) опет има нека посла, у судници.“

Нисам имао ни најмање воље да идем тамо к радницима. Шта ћу? Мени би требало некога да ме развесели, а они — ти радници што дену сено — шта ми они могу! Боље да останем овде. Тако премишљах сам у себи, корачајући онде испред куће, онако као што би то радио човек који нема никаква посла, и који уопште не зна шта ће да ради.

Велики стари пас извалио се онде испред куће колики је дуг. Понека мува падне му на њушку, а он љутито дигне главу, шкљоцне зубима на њу, а затим опет спусти главу. Одатле одох под липу, те стадох посматрати пчеле. Имали смо онда много кошница поређаних ту у два реда, један ред више а један доле ниже, тако да би улаз, и овима што су више, био отворен. Оне се размилеле, разлетеле, — читави ројеви. Кад погледам тамо, врх дрвећа, откуда највише долећу, изгледа као да се пустио