I

Освану и Петровдан.

Устадох сувише рано. Бејах пун нестрпљења, те се не могох ни тренутка задржати на једном месту. На табли, што виси о једном стубу при самом уласку у гимназију, прилепљена је још пре два дана објава да ће се на Петровдан раздавати награде добрим ђацима и прочитати ко је прешао у старији разред, а ко је остао да разред сасвим понавља, или да понавља испит из кога предмета, и тако даље. Што се тиче лично мене, о награди не смедох ни мислити, већ само о томе да ли сам уопште прешао из петог разреда у шести, или сам остао да поновим испит из кога предмета. Слабо сам се учио. Још у другом разреду гимназије наспе ми нешто да пишем песме и приче, а у трећем постигох у том погледу и известан успех. У једном дечјем листу који сам примао, изађе једна причица смишљена мојом главом и написана мојом руком. То ме толико одушеви да се томе послу просто сав предадох и — заборавих школу; добијах похвале од уредника тога листа, а прекоре и од наставника и од оца.

— Ви почињете и песмом и причом. Ценећи досадањи ваш рад, изгледа ми да ћете и у једном и у другом правцу имати среће. Тако ми одговараше уредник дечјег листа у коме су моји радови излазили.

— На здравље ти, синко! Ево теби двојка, пак опет певај. Прво притегнут’ опанке и научит’ латинску