Радници кренуше.

— Лаку ноћ! рече ми и пође; а кад се измаче неколико корачаји, она се окрену и погледа ме још једном — ја видех у ноћи њено лице, њене очи обасјане лампом — а онда се изгуби тамо на капији међу осталим радницима.

Одоше. Ћурличе свирајка, чује се смех, шала. Отуда иза брда у густој тами помаља се месец румен као крв.

Одох на доксат; свукох се и легох. Легох, али не заспах, и ако бејах уморан. Гила ми непрестано у памети: непрестано видим њена два црна ока и онај осмех што јој за час пређе лице и као мало застане на крајевима њених усана и ту задрхти, па се онда сасвим изгуби, — непрестано то пред мојим очима. Међутим, узалуд се трудим да створим целу слику, да цело њено лице, целу њу замислим! Не могу да се сетим каква изгледа! И мамим слику за сликом полако, опрезно, онако као што бих јој се крао на састанак где год у лугу; све сам јој ближе — јабука на грани све ми је ближе, ближе; таман да је ухватим руком, а грана ми се отргне... Тако и с њеном сликом. Иде представа за представом, и сад ће... сад ће...И, као одблесак сунца са огледала, осетим сјај њезиних очију, осетим милину у срцу — и за тренут ока, па свега тога нестане.

Али нашто сећање на оног Алексу?! Тихо, незвано, ето његове слике: Гила стоји крај њега, оборила главу, он јој збори нешто, и смеши се... Па она шала данас између њега и ње, кад се ја оно уклоних. „Кога ли више воли?“ дође ми нешто сад да се упитам.

Тако, у мислима, дуго не заспах. Окренуо сам се те ноћи сто пута. Све ме као нешто жуљи, све некако незгодно лежим. Легнем на једну страну — не ваља... Окренем се на другу, па поћутим мало, поћутим...; још горе..- Разби ми се сан... Исправих се и погледах тамо преко села... Тиха, ведра, свежа