У том свирајка преста, коло се пусти, и ја спазих где се Гила и он нешто поверљиво разговарају. Он јој говори и смеши се, а она гледа преда се. С највећом пажњом, расејано према свему осталом, пратио сам им сваки покрет.

У томе ми једна рука паде на раме. Сав се стресох, дигох главу и погледах. Беше то Сима.

— У шта си се загледао?

— Ни у шта, одговорих. Гледам овај свет, и не могу довољно да му се начудим. После оноликог рада данашњег, и њему је опет до игре... Хтедох да се пред њим учиним равнодушан.

— Што не играш?

— Мрзи ме, одговорих зловољно; а и оцу знам да не би било право.

— „Ајде! ’Ајде! рече он и повуче ме.

— Остави ме! осекох се љутито.

Он ме замишљено посматраше неколико тренутака, а онда се уклони и оде опет међу играче.

Најзад, пошто свирач одсвира још једно коло, по молби Алексиној, који га и поведе — до њега играше Гила — преста свирајка, преста и коло.

— Да се иде! Време је да се спава!

Стадоше купити шта је ко где оставио.

Она, Гила, приђе к мени. Беше оставила котарицу са плетивом онде на клупи где сам ја седео.

— Хоћеш да идеш? упитах је. Бесмо подаље од осталих.

— Хоћу! Што?... Ваљада ћу да останем овде код тебе! рече она полако и загледа ми се право у очи с оним својим осмехом на уснама.

Погледах и ја њу, погледах јој право у очи; бејах храбрији него ли оно данас, ваљада што је мрак; и као да ми мало одумину од онога што се беше почело да бере.

— Што, па баш и да останеш! Шта би ти било? прогура ми се кроз грло.

Она ме погледа добро у очи, осмехну се, па се онда стидљиво уви у стасу и окрену лице у страну.