спазих је. Играше до оног момка што се данас, кад се ја оно повукох, настави шалити и разговарати с њом. Играју, па једно у друго час по час погледају, па онда оборе очи. Мене као да и не бејаше на свету. Престадох дисати, и нетренимице стадох гледати у њих двоје, као занет, изгубљен.

Беше то неки Алекса, мој школски друг: заједно смо свршили школу овде у селу, па он остао да ради земљу. Беше сироче, без оца и без мајке, без игде икога. Међутим, иза оца му заостаде прилично имање, скоро као наше. Један његов рођак који му је и старалац, узео га к себи, те му ради имање, и чува га док не стане на ноге и не ожени се, те да може сам за се. Но тај његов рођак, у колико сам могао сазнати, злоупотребљавао је свој положај и према Алекси и према његову имању. Да је по Алексином имању, Алекса би имао само да седи а имање само да га издржава. Међутим, он је код тога свог рођака био просто један слуга онако као код нас Сима. Пре неки дан, на пример, радио Сима код тога његова рођака, па он, Алекса, дошао данас да врати. Сећам се кад смо ступили у први разред основне школе (Алекса је, напоменуо сам већ, био старији од мене скоро две године), једва да беше од мене нешто мало развијенији. Тада када смо се рвали, он ме је обарао. Међутим, кад бесмо у трећем разреду, ја сам га бацао као ништа. „Да ја имам твоју негу, и ја бих може бити био тако јак“, сећам се лепо где ми је тада једном приликом рекао, и то таквим тоном, да ми га је било жао, и да сам се просто кајао што сам према њему своју снагу показао тада.

Али сада ми ништа од свега тога не падаше на памет. Гледајући у њега, стадох ценити — његову лепоту. Беше ми чудновато како досад нисам приметио да је он један леп младић, заиста леп, и леп упркос томе што бих ја сад волео да је он ружан, и то врло ружан...