Претворих се сав у ухо и чух даље: „Лепа Гиле, даћу себе за те“. Па онда цика, врисак, кикот. Неко од мушких узвикну: „Иии...ју!“ и засвира свирајка. Затим се диже жагор, галама; песма девојачка, свирајка, узвици, све се то измешало, да не могу ништа да разаберем. Несвесно ударих коња, и одјездих кући.

Код куће, крај ватре, затекох и мајку љутиту. Спрема вечеру и грди, псује нешто за свој рачун. Оне проклете ћурке... на гуске несрећне... Једно пиле опет... а врашки прасићи... Све то исприча она мени док још и не седох, а затим ме једно за другим питаше: јесам ли и ја помагао, јесам ли се уморио, како ми се свиде ови сељачки момци и девојке, и јесам ли могао да изађем на крај с њима? Како Гила? Задиркује ли ме? Ђаво је она — Гила — да јој нема равне. Стана алакача само, алака онако у ветар. Али Гила! Оно ти је ђаво над ђаволима. Све то она изговори, и не давши ми да једну реч рекнем. Сама питаше, сама одговараше.

— Море, шта се тиче мене Гила и Стана ђаво и враг! Гледам ја своја посла, рекох јој трудећи се да ме глас не изда.

— Право велиш, лепо моје, паметно дете. Њему ће мајка да испроси из вароши девојку, да се зна што је, а не као ове сељачке што не умеју ни уста честито да отворе.

Ћутах, мислећи на Гилу...

После вечере искупише се сви радници који су данас у пољу радили. Ништа то што их је цео дан пекла звезда у теме, а ноге и руке и цела снага биле непрестано у највећем напрезању. Засвира свирајка и наста игра, после оноликог рада данашњег, после оноликих напора. И то скоро сваки дан тако!... Боже мој, рад бих био знати од чега ли си ти створио нашег сељака?...

Ја сам седео на својем месту и посматрао играче. Али ми се поглед отимаше њој, Гили. Тражих је у колу по белој кошуљи и њеној белој махрами, и