разуме се, трудећи се да прикријем своје праве, најтајније осећаје.

Он се веома зачуди.

— Их, ала си ти неки... Зар за то да се наљутиш?

И не само он, већ готово и сви радници погледаше ме зачуђено, и стадоше ми објашњавати како је то била само шала, и како ми није нико ништа ружно рекао. Што, ако је баш ко и рекао да сам пољубио Гилу? Зар је то ружно?

— И то је све ова; свему је томе она крива, рече Сима и гурну мало Гилу песницом у кук.

Гила се исправи и седе.

— Што ја?... Што сам ја крива? упита и зачуђено погледа у њега, па онда у мене. Мој се поглед сукоби с њеним, и то први пут од онда када оно скочи са пласта на мене. Погледасмо се, и за час јој лицем пређе осмех који ми се учини заносан: очи засветлише јаче, оне њене црне очи са нечим тамним, тајанственим око себе. Ја оборих очи.

Дигох се и одох, те узех коња... Кад стигох на ливаду, сунце већ беше зашло. Свежа хладовина спушташе се озго са планине.

На ливади затекох оца. Он нешто љутито викаше. Једно сено не беше како ваља зденуто, већ накриво. Онај што га је денуо правдаше се да је сено ровито, још свеже, па му се не може рачун да ухвати. Сима и још један превлачаху пластове. Настаде журба какве ја данас не видех. Једни дену, једни избацују, једни опет уређују већ зденута сена. Нико не стоји.

Отац ми рече да је време да идем кући. Узјаших коња и одох. Јашући, у мислима, одједном, кад већ хтедох да зађем у село, чух песму доле у пољу. Зауставих коња и стадох слушати. Певаху песму „Лепа Пава“, која се тада највише певаше. Гласови женски, девојачки, познаје се где иду из пуна срца. Кад дођоше на оно: „Лепи Раде, шта ћеш дати за ме?“ чух уместо „Раде“ моје име.