и да не мишљаху на то. А ја попустити нисам хтео нипошто. Бејах тврдоглав до зла Бога, те кад ка коју страну кренем, тешко ми се после враћати. Ја остадох на свом месту. Очи ми се, међутим, отимљу за њом, и видим где моје место крај ње заузе један висок плав момак, друг мој из основне школе, али по годинама нешто мало старији од мене; она се сад с њим шали, на њега пласке баца, с њим се јури и за чудо — на мене главе не окреће...

У то стиже време ужини, и Сима, који се по ручку беше вратио кући, дође и донесе јело.

Искуписмо се сви под јабуку, и ту у хладу поседасмо.

Сима ми се загледа у очи.

— Што си љут?

— Нисам... И ја се потрудих, те се усиљено насмеших.

— Јеси, јеси. Познајем ја. А ко те то наљутио?... Он се окрете радницима и погледа у све њих... Је ли, море, што сте наљутили човека?

— Море, није ме нико наљутио. Шта се заносиш сад ту? осекох се ја на њ. Беше ми криво што нико сем њега не обрати пажње на то да сам љут.

— Ах, што не знам. ... Да ниси ти, ђаволе? окрете се Стани.

— Ја! учини Стана, ишчуђујући се. Што ја њега да љутим?

И на томе се сврши разговор.

Пошто ужинасмо, радници легоше да се одморе. Леже и Гила, и испружи се као и остали.

Упитах Симу хоће ли да се враћа сад одмах кући: хтедох и сам да идем кући, те да тиме дам на знање свима колико сам љут; али Сима ми одговори да неће, већ хоће да застане, те да помогне, како би се све површило. Онда ми се поново загледа у лице, и као да опази шта ми се у души збива, те ме опет стаде испитивати шта ми је, и ко ме је то наљутио. Дуго се уздржавах, али му напослетку ипак казах све од почетка до краја —