— у њеном срцу? Сећам се само, баш у исти мах кад се попех на пласт, да Гила дође с још једном пласком сена, и да је баци на мене; ја скочих с пласта и појурих за њом, а она утече, упредајући набораном вуненом сукњом и вијући снагом.

Кад дође ред на други пласт да се гази, испе се она. Њој то стајаше врло лепо. Газећи лако и окретно, она узе представљати како су неки Маџар и Маџарица играли на једној свадби онде у селу, кад се женио не знам ко. Ухвати се за сукњу, па упреде, упреде, па се онда окрете око себе и, као занета покретом, скочи са пласта и право на мене. Прихватих је да не падне: у наручју — у рукама/на мишицама, на грудима — осетих њену младу, једру, пуну снагу, а крај од махраме којом се беше повезала, дохвати ме по лицу и по устима.

— Оно се двоје љуби! чух где Стана нагло довикну осталима, па се усиљено закикота.

Ја се збуних. Погледах око себе, и видех све где се смеше и гледају право у нас. Гила, као да ништа није било, продужи ћутећи доносити мравуљке.

Не смедох да јој погледам у очи, већ се полако уклоних у хлад.

Стојећи ту у хладу, минут ми се учини читавим сахатом. Хтедох да се покажем љут на такву шалу Станину, хтедох тиме да докажем свима како у ствари није било ничега, као што и није. (Међутим осећао сам да је баш у ствари било одиста нечега.) Али као да ме нико не разумеде.

— Седи, море, ту у хладу, када ти је дао Бог! рече ми једна остарија жена, уморна, што јој се познаваше и по гласу.

Би ми необично криво. Ја очекивах да ће ко од радника приметити да више не радим, и да ће ме упитати зашто сам се наљутио и уклонио, на да му ја кажем, а они онда сви да навале на мене да ме одљуте, и ја опет да отпочнем пластити, опет да сам у том друштву,... у друштву Гилином. Али они као