— Ама, нешто се много провреднио овај наш млади газда приметиће једна остарија жена.

— Што?... Не ради другом, већ себи, одговори јој Гила, која купљаше откосе поред мене.

— А што ти одговараш уместо њега? примети један момак.

Она ћуташе. Почеше је задиркивати за мене. Она, ма да им иначе другу шалу брзо одшаљиваше, сада ћуташе.

— Море, ко ће сад с њима! говораше Стана, али без смеха, без оне јутрошње веселости и расположења.

Шала опет поче бивати све дубља и дрскија. И, као јутрос, она утицаше врло пријатно на мене, и чињаше ми ово друштво пријатнијим и са једном дражи више. Ја радо слушах када ко из друштва задиркиваше мене и Гилу, и падаше ми слатко и најдрскија шала у том погледу. Али ми криво падаше кад се Гила тако шаљаше с другим момцима. Према мени се све као нешто устручава....

Пошто измравуљасмо откосе, отпочесмо да градимо пластове, подељени у четири чете, да видимо која ће бити највреднија. Ја дођох у ону у којој беше Гила!

— Ама, њих двоје опет заједно, рећи ће Стана.

— Што?... Да ти није криво? упита је једна жена,

— Што да ми је криво? Ваља да сам масаџика, па да се надам да ме узме, да будем госпођа! Хо, хо, хо!... И она удари у неки подругљив смех.

Ја и Гила ћутасмо.

Пошто наметасмо десетак мравуљака, требало је да се гази.

Ја ускочих на један пласт, али, кад бејах већ на њему, подиђе ме одједном неки стид. Зашто? Ко би то могао погодити? Ја узех пазити на сваки свој покрет, и трудих се да сваки издржи оцену Гилину. Да ли сам тако на пласту, стојећи и газећи унаоколо, стварао пријатну слику у њеним очима,