али тако гласно да и ја чујем; а онда ми прекорно довикну: „Добро! Добро!“

Не одазвах јој се ни једном речју, већ наставих купити откосе напоредо с Гилом.

— Криво јој, прошапута Гила.

— Марим ја, и нехотице ми се оте са усана.

Гила ћуташе и пажљиво купљаше сено напоредо са мном, пазећи да не изостане, а опет и мене да не остави за собом.

Тако смо неко време напоредо радили, ћутећи. Најзад, један од радника, отуд испод јабуке, повика:

— Еј, ви, море! ’Ај’те да се руча. Има времена после, па пластите. У исто време приметих да неко трчи за мном. Беше то Стана. Стигавши нас, она рече:

— ’Ајде! и удари ме дланом по леђима. ’Ајд’, остави, па после, додаде, и отрча преко откоса.

— ’Ај’те ви! сад ћемо нас двоје, одговори јој Гила, и погледа у мене. Погледи нам се сусретоше, и ја видех где јој и сад заигра онај малопрешњи осмех на крајевима усана.

— Кад си дошо? упитаће ме мало после.

— На Петровдан.

— Па где си био ово дана?

Она се тако слободно и тако усрдно разговараше са мном, као да се познајемо не знам од када. Почех се осећати некако пријатно, некако мило крај ње.

Покуписмо откосе до иа крај, па одосмо да ручамо. За ручком ми нађоше, (да ли случајно?) место до Гиле.

После ручка, сунце припекло, просто све да сагори. Али, пошто поседесмо мало, све се опет диже на посао; и, ма да сунце сипаше своје вреле, зраке, шала, смех и кикот почеше наново. Ја однекуда расположен као и остали, па послујем напоредо с њима.