— Не ваља ти тај млади газда, рече она Сими.

— Не ваљаш ти! врати јој Сима, смејући се.

А што да не ваља?

— Много стидљив.

Ја јој на то погледах право, право у очи. Погледа и она мени, па се онда наједанпут закикота, поводећи се у страну...

Сиђосмо у ливаду. Пред нама пукли откоси далеко, далеко. То нам је највећа ливада; избаци понекипут преко сто омањих пластова, а по десет оних великих сена. Тамо на средини ливаде, две женске купе откосе у мале гомилице, — мравуљају. Ниже доле, тамо крај потока у врбаку, стоје повезани волови. Сунце жеже, нигде облачка. Мирише покошена трава тако силно, да просто заноси.

— Хоћемо ли по један откос? упита Стана ону другу девојку.

Она одговори да хоће.

— ’Ајде и ти, господине! рече мени, ударајући с осмехом на ову реч: господине!

— Немам виле.

— Има, има, одговори Сима. Донео сам ја. И он отрча ка једном јабукову дрвету, што је при крају ливаде, те донесе двоје виле, једне за мене, а једне за себе.

— Донео сам ја четворе виле. Био их тамо у хладу, под јабуком, још двоје.

Узех виле, и погледах у Стану.

— Умеш ли? упита ме она.

— Што да не умем! Зар ту треба још нека наука? Пластио сам ја још мали.

— Их, па и са мном! А ја сам заборавила.

Пластио сам одиста једном и с њом, баш пре него што ћу отићи у гимназију. Имао сам тада мале лаке виле, један наш слуга начинио их нарочито за мене. Тада сам се утркивао у плашћењу са Станом, која беше мојих година, а девојке које плашћаху заједно с нама, задиркиваху нас, онако мале, како ћемо да се узмемо.