кад се стаде смејати. — Шта ћеш? Така ти је ова наша сељачка работа.

— Што-о? учини Стана отежући оно „о“. Их, Боже, већ нема! Чудна чуда! изговараше, мазећи се, и подиже главу онако сагнута, па ми насмешена лица часом погледа право у очи, а онда саже опет главу. — Мислиш, тамо у вароши, нема да се шале?

— Нема такве шале тамо, рекох, не чекајући ону жену да одговори Стани. — Они се не шале тако... тако — хтедох рећи једну реч, али се уздржах; бојах се да их не увредим. — Не шале се, рекох, тако много.

— Они истински онако, промрмољи једна жена, не дижући главе.

Прсну смех. Насмејах се и ја.

И тако у шали, па већ скоро време ручку. Навалише, те опрашише цео виноград; било је пре неколико дана опрашено више од пола.

У то Сима изби оздо од ливаде.

— ’Ај’те, да се руча!

Радници стадоше прибирати шта је ко био где оставио, па се онда кренуше. Ја похитах напред са Симом.

— А што ниси ти доле? прекори ме он.

— Море, да не кажу... Знаш већ.

— Гледај, гледај! Чудна ми чуда шта ће ко да каже? Шта има да ти каже? А онда, пошто поћута мало, тек ће: „Еј, кад не умеш!“

Постиде ме тај његов прекор. Зар ја да не умем?

—Ама, није ни овамо баш тако рђаво, рекох.

— Шта? Стана? упита изненађено.

— Па није ружна.

Он се насмеја.

— Стан’те, што бежите? чух где неко викну за нама.

Окренусмо се. Стана са оном другом девојком хиташе за нама са мотиком и вилама на рамену. Застадосмо.