пита а оне... Има, има, окрете се мени: Злата Маркова и Гила Марина. Осташе доле у ливади да пласте.

— Како их плашћење нашло сад, кад још није ни роса спала, приметиће један остарији човек.

— Заиста, то нема смисла; али не рекох тако зато што бејах убеђен да сено није још за плашћење, већ поглавито зато што не дођоше овамо, те да једном видим ту Гилу. „Нема смисла“, понових тоном човека који се у тим пословима потпуно разуме.

— Мислиле да ћеш ти тамо доћи, опет ће Стана Којина, чупкајући траву око једног чокота.

И опет порумених. Она као да завирује на дно мога срда.

— Иди мало до њих, рече ми мало после.

— Што ћу тамо?

— Помажи им да пласте.

— Нека, није потребно. Могу и овде.

— Право велиш. Шта вали Стани? добаци једна жена отуд с краја.

Стана саже главу, а ја се више не сећам да сам после још који пут поруменио у сличном случају. Брзо се упознадох са њима и са свима њиховим шалама, те бејах равнодушан, то јест не руменех, када би се и што крупније рекло.

Девојке се међутим просто надметаху с момцима ко ће шта непристојније рећи. Моје присуство као да не утицаше ни најмање на њих. Као да им беше тешко само док отпочеше, а већ после...

Ја сам стајао ту крај њих и слушао. И, за чудо, и ја сам ту њихову шалу брзо заволех. Стадох се заједно с њима смејати кад би ко што рекао; разуме се, уздржавајући се од учешћа у тој шали, и трудећи се колико је могуће да прикријем колико ми је по вољи кад се од њих ко нашали.

— Еј, море, наслуша се ти баш добро, рећи ће ми она остарија жена, што оно јутрос прекори Стану