добро лупи. Нададе се ужасно урликање и лавеж паса, а ја ободох коња, и зачас се нађох на отвореном пољу. Донекле ишао сам равницом, а онда окренух уз брдо, идући покрај њива засејаних пшеницом која беше већ прилично зажукла. Роса на шибљикама и високој трави дохваташе ми обућу на ногама. Птице цвркутаху у врховима шумарка, ваздух миран, а сунце се полако пење ведрим небом.

У винограду већ беше неколико радника: један остарији човек са женом и два младића, сви оданде из села. И они тек што беху дошли, те се спремаху да отпочну рад. Назвах им Бога и упитах се за здравље, па онда одјаших коња и принех га онде крај винограда да пасе.

Не потраја дуго, а дођоше и остали радници, међу којима беху и две девојке; али она — Гила — не дође. Што ли то? Расположење у којем дотле бејах, као да ме сад остави. Ја бејах толико рад њу да видим да се видим онако изближе с том девојком која, по причању Симином, играше прву улогу међу девојкама, и која распитиваше за мене: ја се утврдо надах да ћу је данас видети, а ње нема.

— А има ли још који да дође? упитах раднике.

— Што питаш? Шта ће ти више? Доста смо ти и ми, одговори ми Стана Којина, доста господска појава; вита, висока стаса, танких извијених обрва, црних очију, и доста нежног дугуљастог лица; укратко, једна лепа девојка. То ми рече, па саже главу за послом, и — закикота се. Удари у смех и она друга девојка.

Удари ми нека врелина у образе, мора бити да сам поруменио. Зашто тај смех? Да ли оне не погађају моје мисли? Осетих још већу врелину у образима.

— Ја се не шалим, већ озбиљно питам, рекох као мало љутито.

— Шта вам је, за Бога, те се смејете сад ту ни за шта! рећи ће им једна остарија жена. Човек лепо