Преко обичаја устадох рано. Сунце тек што засветле иза брда обраслог гором. Лак вео од сумаглице лагано се повијаше над пољем, а на лисју и трави блиста роса.

— Баш добро те си устао, рече ми отац. Ја ћу данас бити спречен послом у општини (био је председник општински), те нећу моћи да надгледам раднике. Стога ћеш ти да будеш с њима. Биће их на два места. Једни ће да праше виноград, а други да пласте. Ти ћеш да идеш у виноград. Гледај да до ручка сврше тамо, па онда нека сви сиђу да пласте, како би се сено могло још данас и да здене.

— Ама, шта могу ја њима. Зар ће они хтети да слушају мене? понех се ја сад опет устезати. Нисам ја то, рекох, научио.

— Што? Каква наука ту има? Ти имаш само да пазиш да они не проводе време узалудно. Терај да раде — да не стоје, а ако ко неће да ради, ти ћеш да ми кажеш. Можеш понети и неку књигу са собом, те читај. Узми коња, кобила нека је ту, те одјаши, па га припни онде крај винограда нека пасе.

Трудећи се да сакријем колико ме је наредба очева у ствари обрадовала, узех неке ситнице од мајке које сам са собом могао понети на коњу, ујаших гола коња, и замолих мајку да ми отвори капију.

— Пази се! рече ми мајка затварајући за мном капију.

— Море, остави се, Бога ти! Зар сам ја дете! одговорих, па џарнух коња петом у трбух, и одјурих прашњавим сеоским путем сагињући час по час главу да ме не дохвати која грана што се од стабла пустила преко плота.

Прођох неколико кућа окружених мноштвом омањих зградица. Пси лајаху кроз плот, па излажаху чак и на пут и лајаху испред коња; но коњ као да беше на то навикао, јер се не трзаше и не презаше од њих, већ само као да нарочито сачека једног повеликог пса, те кад му дође под ногу, он га